…..У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко јепротерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге…….Срна сам. Али чиме? Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног? Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније…………….Више од свега што се воли, волим слободу. …….A зло, а грубост, а мржња, то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства?...... АРХИМАНДРИТ ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ, СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ